Ja na­mje­ra­vam da Vas za­tr­pa­vam svo­jim pi­smi­ma i sti­ho­vi­ma, što, na­rav­no, ni­je pri­ja­telj­ski, čak ni­je ni hu­ma­no, ali sva­ko je du­žan da pod­no­si svo­ju sud­bi­nu.
Evo još sti­ho­va ko­je sam na­pi­sao na oba­li mo­ra:
Bi­je­li se usa­mlje­no je­dro/ U pla­voj ma­gli mo­ra... / Što tra­ži ono u ze­mlji da­le­koj? / Što je osta­vi­lo ono u kra­ju rod­nom? / Ta­la­sa se mo­re, vje­tar zvi­ždi, / Ka­tar­ka se lju­lja i škri­pi... / Avaj! On sre­ću ne ište, / I od sre­će ne bje­ži! / Pod njim mla­ze­vi svi­je­tlo pla­vi, / Nad njim zrak sun­ca zlat­nog.../ A on bun­to­van tra­ži bu­re. / Kao da je u bu­ra­ma mir!
Zbo­gom sad, zbo­gom! Ja se ne osje­ćam do­bro. Sreć­ni san, bo­žan­stve­ni san me one­ra­spo­lo­žio za či­tav dan... Ne mo­gu ni go­vo­ri­ti, ni pi­sa­ti ni či­ta­ti. Čud­na stvar su ti sno­vi! Od­raz ži­vo­ta je če­sto pri­jat­ni­ji od sa­me stvar­no­sti. Ja se uop­šte ne sla­žem sa mi­šlje­njem da je ži­vot san. Pot­pu­no opi­plji­vo osje­ćam tu stvar­no nje­nu pri­ma­mlji­vu pra­zni­nu. Ja se ni­ka­da ne mo­gu od nje oslo­bo­di­ti to­li­ko da bih je od sveg sr­ca pre­zi­rao, zbog to­ga što sam ja sam moj ži­vot, ja ko­ji sa­da go­vo­rim s va­ma, u tre­nu­tak mo­gu da se pre­tvo­rim u ni­šta, sa­mo u ime, to jest opet sa­mo u ni­šta. Bog zna ho­će li po­sto­ja­ti to „ja” po­sli­je mo­je smr­ti. Stra­šno je po­mi­sli­ti da će do­ći dan ka­da ja ne­ću mo­ći da ka­žem „ja”. Pri ta­kvoj mi­sli pro­iz­i­la­zi da či­tav svi­jet ni­je ni­šta dru­go ne­go gru­men bla­ta.
Zbo­gom! I ne za­bo­ra­vi­te da pro­go­vo­ri­te o me­ni svo­joj bra­ći i se­stra­ma. Pret­po­sta­vljam da se mo­ja se­stra od stri­ca još ni­je vra­ti­la.
Re­ci­te mi, mi­la Miss Mary, da li vam je moj brat od stri­ca Je­vre­i­nov pre­dao mo­ja pi­sma, i ka­kav vam se on uči­nio? Jer, ja ću vas sma­tra­ti svo­jim ter­mo­me­trom. Zbo­gom!
Vaš vjer­ni Ljer­ma!”
Eto ta­ko, bez oko­li­ša­nja, u pi­smu pri­ja­te­lji­ci, je i na­pi­sao pje­smu „Je­dro”, ko­ja se da­nas uči u svim ško­la­ma. I to se pra­vil­no ra­di, jer je za­i­sta iz­u­zet­na. Ja sam, u dje­tinj­stvu, mi­slio da je ona na­pi­sa­na ne­gdje na ju­gu, od­no­sno na oba­li ne­kog od ju­žnih mo­ra. Ali ne, ni­je, ne­go na rod­nom sje­ver­nom Bal­ti­ku. Na­pi­sa­na je pr­vih mje­se­ci 1832. go­di­ne, pri­je nje­go­vog upi­sa u pod­o­fi­ci­r­sku ško­lu. Ta­kva je pro­nic­lji­va pi­sma Ljer­mon­tov pi­sao Alek­san­dri Ver­ša­gi­noj, So­fi­ji Ka­ram­zi­noj, Alek­san­dri Smir­no­voj – Ros­set. Te že­ne su nje­ga okru­ži­va­le go­to­vo ma­te­rin­skom lju­ba­vlju, vje­ro­vat­no zbog lju­bo­mo­re pre­ma nje­go­vim dru­gim pri­ja­te­lji­ca­ma. Čak je Ma­ri­ja Lo­pu­hi­na po­ka­zi­va­la lju­bo­mo­ru pre­ma ro­đe­noj se­stri Va­renj­ki, zbog Ljer­mon­to­va, i iz­ba­ci­va­la je iz pi­sa­ma sva­ko nje­no po­mi­nja­nje. Žen­ska na­rav...
U ve­o­ma bli­skom dru­že­nju sa že­na­ma ko­je su ci­je­ni­le nje­gov ta­le­nat i pa­met, Mi­ha­il Ljer­mon­tov je, ujed­no, i kao pi­sac upo­zna­vao nji­hov ka­rak­ter, i tru­dio se da shva­ta nji­ho­vu su­šti­nu. Mo­žda se on, u po­čet­ku, i za­ba­vljao sa nji­ma, ne shva­ta­ju­ći da ni­ka­kvih ozbilj­nih od­no­sa sa nji­ma ne mo­že bi­ti, a la­ke mla­da­lač­ke ro­man­tič­ne uslo­ve one sa­me ni­je­su htje­le pri­hva­ti­ti. Ljer­mon­tov ih je pri­hva­tao kao oda­ne pri­ja­te­lji­ce, i one su ta­kve osta­ja­le i po­sli­je svo­jih uda­ja. Če­sto su, čak, nji­ho­vi mu­že­vi po­ma­ga­li da se pje­snik sa­ču­va od re­dov­nih ne­pri­jat­no­sti i ne­mi­lo­sti. U ro­ma­nu „Ju­nak na­še­ga do­ba” Mi­ha­il Jur­je­vič pi­še: „Že­ne bi tre­ba­lo da že­le da ih svi mu­škar­ci po­zna­ju ta­ko do­bro kao ja, jer ih ja vo­lim sto pu­ta vi­še od ka­ko sam upo­znao nji­ho­ve sit­ne sla­bo­sti, i ot­ka­ko ih se vi­še ne bo­jim. Uz­gred da ka­že­mo da su one sa­ču­va­le ljer­mon­tov­ski ar­hiv na svo­jim ima­nji­ma. Nje­go­ve dra­ga­ne po­stu­pa­le su sa pje­sni­ko­vim pi­smi­ma, pje­sma­ma, i čak, cr­te­ži­ma vi­še ne­go ozbilj­no i od­luč­no. Ili su ih uni­šta­va­le sa­me, da ih ne bi pro­či­ta­li lju­bo­mor­ni mu­že­vi. Upra­vo su ta­ko po­stu­pi­li i mu­že­vi Na­ta­li­je Iva­no­ve, i Varvare Lo­pu­hi­ne. Zar se Ka­tenj­ka Su­ško­va ni­je go­to­vo po­no­si­la svo­jim od­no­som sa pje­sni­kom, opra­šta­ju­ći mu sve ne­pri­jat­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)